//
you're reading...
Stavovi - Opinions, Svi postovi - All posts

Пуковник Џон Андреас Олсен одговара на често постављана питања у вези НАТО-а и БиХ која су постављали грађани из РС на NATO-Outreach кампањи из 2011. године

10 Questions and Answers from Republika Srpska about NATO 

  1. Зашто би Босна и Херцеговина требала да размотри могућност да постане чланица НАТО-а; које су предности чланства за српску популацију?
  2. НАТО је предузимао војне акције против српског руководства 1995 и 1999. године; зар то не говори да је НАТО анти-српски?
  3. НАТО је користио муницију са осиромашеним уранијумом у прошлости; које су посљедице овога по цивилну популацију која је живјела у подручјима која су била мета напада – као на примјер град Хаџићи; зар није истина да је НАТО одговоран за велики број смрти Срба који су умрли од рака и леукемије, као посљедице дејства муницијом са осиромашеним уранијумом?
  4. Шта са Косовом; која је позиција НАТО-а према независности Косова; зар НАТО не жели да узме Косово од Србије?
  5. Зар неби било боље за БиХ да се демилитаризује; зар неби било боље за Србе да Босна и Херцеговина одустане од својих оружаних снага, и да искористи одбрамбени буџет у неке друге сврхе?
  6. Зашто НАТО жели да се БиХ придружи Савезу; зар није разлог тај да добије више војних снага да их пошаље у Афганистан?
  7. Какви су односи између НАТО-а и Русије; може ли БиХ, Србија и Црна Гора да наставе да имају добре односе са Русијом и да буду дио НАТО-а у исто вријеме?
  8. Да ли све црно-бијела слика – за или против НАТО-а; или постоји средњи пут гдје би Босна и Херцеговина могла да остане неутрална и да буде партнер НАТО-а и како би ово имало утицаја на односе према ЕУ?
  9. Како изгледа процес у коме би БиХ, Србија и Црна Гора постале чланице НАТО-а; како би се одлучивало о томе – да ли Република Српска треба да има референдум о овом питању?
  10. Када би било реално да БиХ постане чланица НАТО-а?

1. Зашто би Босна и Херцеговина требала да размотри могућност да постане чланица НАТО-а; које су предности чланства за српску популацију?

28 земаља Сјеверне Америке и Европе су закључиле да је НАТО најбољи над- државни механизам који заједничким дјеловањем има за циљ стварање мира у свијету. Сви се слажемо да желимо мир, а мир захтијева одрживе безбједносне активности. НАТО својим чланицама пружа безбједност и стабилност, о чему свједочи и историја. Безбједност и стабилност представљају базу економског напретка и просперитета; заправо, може се рећи да је безбједност кисик просперитета. Чланство у НАТО не гарантује смањење незапослености, нити гарантује већи број запослења, развој индустрије и пословних прилика, али ствара неопходне услове за економски развој и напредак.

Такођер вриједи споменути да у процесу одлучивања у НАТО-у свака држава има један глас. Без обзира колико је једна држава велика или мала, богата или сиромашна, којег је вјерског опредијељења или етничког састава, та земља има један глас. То је принцип једнакости. Баш као што је значајно да се на сваком нивоу, било да се ради о тијелу које доноси најважније одлуке – Сјеверно Атлантски савез – или нека друга комисија НАТО-а, све одлуке доносе консензусом. Све државе морају бити сагласне прије доношења одлуке. Стога, ако постанете чланица НАТО-а имат ћете политичке представнике у Сјеверно-Атлантском савезу, утицат ћете на креиранје политике и доношење одлука  и имат ћете право гласа по свим питањима која се тичу активности НАТО-а.

НАТО спроводи отворену политику и жели да све земље бивше Југославије једног дана постану чланице НАТО-а. Ако се ова прилика искористи сви народи у регији, укључујући и србе, ће имати изгледе за већу безбједност, стабилност, економски напредак и стварни утицај у најјачој политичко-војној организацији која постоји. То су праве предности.

Важно је схватити да је НАТО први и прије свега политички савез. Воде га политичари, бројни шефови држава. НАТО не воде генерали. То је политичка организација са војним могућностима. Када је ријеч о војном аспекту Савеза, и даље одлучујете колико велике или мале оружане снаге би требало да буду, на који начин распоређене и организоване и у којим операцијама желите да учествујете. То су све ваше одлуке. Суверенитет државе је у НАТО-у и даље потпун – и даље сте надлежни за доношење ваших државних одлука. Не постоји контрадикција између бити независна држава и бити чланица НАТО-а.

БиХ би присуством у НАТО-у добила једнак глас за врло утицајним столом, као и заштиту у одбрамбеним и безбједносним снагама цијелог Савеза: ово изгледа као добар договор – свакако је био добар договор за земље које су се придружиле НАТО-у још од завршетка хладног рата.

2. НАТО је предузимао војне акције против српског руководства 1995 и 1999. године; зар то не говори да је НАТО анти-српски? 

НАТО је скуп појединачних држава гдје се одлуке доносе на принципу једна држава-један глас и путем консензуса, што би у овом случају да је НАТО анти-српски значило да се оптужује свака држава појединачно. Историја показује да то није случај. Србија је у Првом свјетском рату била савезник Британске империје, Француске, итд. У Другом свјетском рату савезници су подржали Титов партизански покрет у којем су већина били Срби. Југославија је за вријеме Тита добила подршку САД-а – Маршалов план, иако су послије крајем 1940-те Југословенске ваздухопловне снаге обориле амерички авион.

НАТО жели да поред Босне и Херцеговине види и Србију и Црну Гору као своје чланице. Све три државе са знатном српском популацијом су  добродошле у НАТО савез. То је и садашњи генерални секретар НАТО-а Андерс Фогх Расмусен потврдио више пута. С обзиром да се НАТО одлуке доносе на принципу једна држава-један глас и путем консензуса, Србија би чланством у НАТО имала снажан утицај на креирање политике и доношење одлука. Неке државе у НАТО-у не би никада предложиле или прихватиле ово да су анти-српске; тако да отворена политика НАТО-а доказује да не постоје пристраности.

НАТО акције током  сукоба у периоду 1992-1995. и 1999. године не односе се на српски народ – поштене и вриједне људе. Ове акције су биле подузете против одређених политичких и војних лидера који су злоупотребили национализам, починили звјерства и повриједили међународно право и људска права. НАТО је и тада, а и сада исказао став да су акције биле против одређених лидера који су морали преузети одговорност за своје поступке и престати издавати наређење војним и безбједносним агенцијама да раде супротно међународном праву, укључујући јасне УН-ове резолуције. На жалост, људи из војних и безбједносних агенција који су извршавали таква наређења су постали легитимне мете.

НАТО је био ангажован да  заустави хуманитарну катастрофу која се одвијала на Косову 1999. године. Након одлуке о интервенцији услиједила је више од годину дана борба унутар провинције и пропаст државних и међународних напора да се конфликфт ријеши дипломатским путем. НАТО је стопирао војну акцију чим су циљеви постигнути. НАТО је извео дозвољене војне операције против редовних и нерегуларних војних снага које су починиле тешко кршење међународног права и које су биле под командом особа које је УН окарактерисао као ратне злочинце који су у Хагу оптужени за своја дјела.

НАТО је учинио све како би се избјегле цивилне жртве и искрено жали због страдања невиних цивила. Не постоје гаранције за људска страдања када се проводе војне акције, али се НАТО строго придржавао правила ангажовања и политичких ограничења и препрека, у складу са законом оружаног сукоба, како би смањио страдања и штету.

Можете питати „зашто је у том случају НАТО бомбардовао РТС“? Одговор је зато што је РТС служио као оружје српске владе у подстицању акције против Косова и путем сателита позивао на отворену акцију у главним НАТО градовима; зато је РТС суспендован од стране Еутелсат-а 1999. године.

Важно је да не дозволите себи да постанете жртве појединих политичких и војних лидера који су отишли предалеко у својим поступцима. Не постоји колективна кривица за српски народ. НАТО прави разлику између српског народа и руководства, као што то чини и УН и Међународни трибунал за бившу Југославију. Ви, такођер би требало да донесете ту одлуку и окренете се будућности. Прошлост је прошлост: не смијемо је заборавити, али ни дозволити да нама управља .

3) НАТО је користио муницију са осиромашеним уранијумом у прошлости; које су посљедице овога по цивилну популацију која је живјела у подручјима која су била мета напада – као на примјер град Хаџићи; зар није истина да је НАТО одговоран за велики број смрти Срба који су умрли од рака и леукемије, као посљедице дејства муницијом са осиромашеним уранијумом?

НАТО жели разговарати на тему осиромашеног уранијума, али ти разговори би требало да се заснивају на науци и чињеницама, а не политичкој реторици. Таква реторика је сензационална и драматична, али погрешна с научне стране.

Чињеница јесте да се осиромашени уранијум као елемент муниције користи за посебне циљеве; то су тешке војне мете као што су тенкови, артиљерија и бункери. Чињеница је да осиромашени уранијум има врло низак степен радиоактивности; нпр. користи се и за комерцијалне авионе и медицинску опрему због своје јединствене густоће. Чињеница је да употреба осиромашеног уранијума није легална; Међународни кривични суд је 1996. године донио пресуду по том питању.

Потенцијална опасност од осиромашеног уранијума за људе је директно удисање микроскопских ваздушних честица које настају када осиромашени уранијум погоди војну мету. Ако се особа налази у близини мете или на њој, може се десити да удахне те радиоактивне распршиваче. Међутим, да не бих звучао грубо, реално је да ће војници који се налазе на војној мети погинути од експлозије, и они су у складу са законом о оружаном сукобу и међународном хуманитарном праву легитимне мете. НАТО напади на војно складиште у Хаџићима је примјер тога: неколицина муниције са осиромашеним уранијумом је погодила војне мете и војно особље које се ту налазило је осјетило фаталне посљедице. То је реалност рата. Практично, мала је вјероватноћа да би се ико осим наоружаних бораца – који су легитимне војне мете – налазио тако близу да удахне распршиваче.

Ти распршивачи се не стварају увијек јер оружје не погоди војну мету – нпр. ако је мета тенк на пољу, биће удара на околно тло и распршивачи се неће формирати. Када се распршивачи формирају, они падају на тло или земљу и мијешају се са осталим материјама. То заправо смањује ризик јер се на тај начин не могу удисати. Ризик по људе од распршивача који су се помијешали са земљом и који се  евентуално могу унијети путем хране или воде је низак јер уранијум није учинковито распоређен у ланцу хране.

Оптужба против НАТО-а од стране цивила који живе у подручјима која су била под дејством муниције са осиромашеним уранијумом јесте да су они обољели од рака и леукемије усљед напада. НАТО је озбиљно приступио овим оптужбама и обезбједио значајан број података како би се помогло онима који испитују тај случај. Бројне независне научне организације у свијету су извеле различите студије и закључак је да не постоји доказ који указује на то да осиромашени уранијум представља велику опасност по здравље. Четири надлежне агенције које нису повезане са НАТО су извршиле истраживања и дошле до овог закључка: Међународна агенција за атомску енергију, Краљевско удружење, Свјетска здравствена организација и УН-ов Програм за околиш. Краљевско удружење је објавило“према свим могућим сценаријима сматра се да су дугорочни ризици фаталне леукемије сувише мали да би били уочљиви“; Међународна агенција за енергију је дошла до закључка „не постоје докази да је осиромашени уранијум канцероген код људи“; и УН-ов Програм за околиш, након обављеног истраживања сваке локације у БиХ 2003. године гдје је кориштено оружје са осиромашеним уранијумом, је закључио да је ниво контаминације на поменутим локалитетима био низак и да нема разлога за узбуну.

Коначно, чињеница је да се осиромашени уранијум не користи само за муницију. Такођер се користи и као дио оклопног оружја јер је толико густ и чврст и тешко се може пробити што представља одличну заштиту за оклопна возила. Стога, док поједини оптужују НАТО за тровање људи са осиромашеним уранијумом, неке НАТО чланице користе осиромашени уранијум да заштите своје трупе!

Саосјећам са сваким ко је оболио од рака и леукемије; то су страшне болести, али није коректно да се НАТО оптужује за то. Искривљивање чињеница у политичке сврхе је неодговорно: не служи ничему осим да уплаши невине људе.

4)     Шта са Косовом; која је позиција НАТО-а према независности Косова; зар НАТО не жели да узме Косово од Србије?

Важно је схватити да НАТО сам по себи нема мишљење о независности Косова. Свака независна држава чланица НАТО-а је донијела своју националну одлуку о легалности проглашења независности Косова. Међународни суд правде је 22. јула 2010. године у свом савјетодавном мишљењу о легалности унилатералног проглашења независности Косова навео како та активост није кршење међународног права а ни резолуције 1244. Али то није питање за НАТО. Од 28 држава чланица НАТО-а њих 24 су признале независност Косова тврдећи да је ова одлука у складу са међународним правом. С друге стране, четири чланице НАТО-а нису признале независност Косова наводећи да је проглашење независности неприхватњиво и да је то кршење међународног права. Те четири државе су: Словачка, Румунија, Грчка и Шпанија.

Поред тога, има око 5500 војника КФОР-а, НАТО вођене операције на Косову чији циљ је одржавање сигурног и безбједног окружења и слободе кретања свих грађана без обзира на њихово етничко поријекло а у складу са резолуцијом СБ УН 1244. Тренутно се у саставу КФОР-а налазе 22 чланице НАТО-а и 8 држава које нису чланице НАТО-а. Ова операција се финансира на основу одлуке Савјета безбједности Уједињених нација и Војно-техничког споразума (МТА) између НАТО-а и некадашње Федералне Републике Југославије.

Односи између Косова и Србије би се требали нормализовати путем конструктивног и континуираног дијалога и компромиса – процес који су користили и НАТО и ЕУ како би ријешили тешка питања и ми охрабрујемо и друге да користе овај процес.

5)    Зар неби било боље за БиХ да се демилитаризује; зар неби било боље за Србе да Босна и Херцеговина одустане од својих оружаних снага, и да искористи одбрамбени буџет у неке друге сврхе?

Имајући у виду став Југославије током хладног рата и догађаје који су услиједили разумљиво је да многи људи размишљају о оружаним снагама само у погледу брањења одређене територије. Ипак, послије десет година проведених у 21-ом вијеку пријетња за безбједност је другачија. Колективна одбрана, коју примјењује НАТО, је до сада најбољи одговор – функционише и ефикасан је.

НАТО очекује од својих чланица да доприносе управљању кризним ситуацијама како би обезбиједиле регионални али и међународни мир и безбједност. Међутим, питање гдје и како ви желите допринијети је национална одлука. НАТО од вас не тражи да имате одређени број војника, не прописује се колико велике или мале требају бити  ваше оружане снаге; НАТО од вас не захтијева да се купују специфичне врсте опреме, или чак авиони, тенкови и бродови. Неколико чланица НАТО-а нема своју авијацију. Стандарди НАТО-а се вежу за професионализам официра, подофицира и војника – образовање и обуку. НАТО стандарди се односе на демократске вриједности и цивилну контролу војске.

Поред тога, оружане снаге се тренутно суочавају са неколико других изазова као што су ванредне ситуације. У случају непогода као што су поплаве, шумски пожари, земљотреси и снажне олује војска има опрему, комуникације и логистику која може дати подршку цивилним властима у обезбјеђивању ефикасног хуманитарног одговора великих размјера. То може бити евакуација; то може бити и достава воде и хране. Ово није основни разлог за постојање оружаних снага али подршка у ванредним ситуацијама је значајан допринос.

Питање није апсолутно. Потпуна демилитаризација није вјероватна опција без обзира на то да ли желите или не желите ући у НАТО. Вјерујем да је право питање колико је војника потребно вашој земљи? Ниједна држава у региону није изразила озбиљну намјеру за потпуном демилитаризацијом. Ако ви будете једина земља у регији без војних капацитета, узимајући у обзир да све ваше сусједне државе имају професионалне оружане снаге, ви ћете онда бити у неповољној позицији и остављени по страни када је у питању регионална безбједност. Демилитаризација БиХ би оставила озбиљну неједнакост у погледу безбједности и капацитета снага. Једоставно речено, добро обучена и професионална војска је најбоље осигурање за неочекиване пријетње сада и у будућности, штавише, ако ваше оружане снаге блиско сарађују са НАТО-ом или су дио НАТО-а сви ћемо бити боље припремљени да радимо на неочекиваним пријетњама за нашу безбједност.

У овом контексту напомињем да су главни саговорници из РС рекли да Оружане снаге БИХ требају бити мала, добро обучена војска која се може слати у операције које води НАТО. Они ово зову “демилитаризација”, али чињеница је да ако желите малу, добро обучену војску која се може слати у операције које води НАТО онда морате имати оружане снаге; ако сматрате да требате бити у могућности да пошаљете 1500 војника у одређеном тренутку, то онда заиста значи три пута тај број – 1500 војника у операцијама, 1500 војника који су враћени у земљу и 1500 војника који пролазе обуку за слање у мисије. То је 4500 војника. Ако томе додате логистику, организације за обуку итд., онда се приближавате броју од 10 000 – што је оно што имате сада.

6)    Зашто НАТО жели да се БиХ придружи Савезу; зар није разлог тај да добије више војних снага да их пошаље у Афганистан?

Свеобухватна филозофија НАТО-а је да ћемо бити у бољој позицији да постигнемо мирну коегзистенцију ако заједнички радимо на питањима безбједности а не појединачно. Војни аспект је само један дио НАТО-а али на ширем плану НАТО је посвећен колективној самоодбрани (Члан 5), упављању кризним ситуацијама и безбједносној сарадњи. Већина данашњих пријетњи су транснационалне а у глобалном свијету морамо радити заједно. Ово је сврха и логичко објашњење за НАТО.

У вези референце на Босну и Херцеговину, НАТО жели да будете дио процеса одлучивања и креирања политике, да будете саставни члан и да допринесете стручности у многим радним групама и комитетима Алијансе. Поред тога, у регионалном контексту, у интересу је свих да имају мир и стабилност на Балкану а Босна и Херцеговна је центар тог региона –географски и културно. Ми требамо радити заједно на свим аспектима безбједности како би спријечили развој кризе а ако се нека развије требамо радити заједно како бисмо спријечили да се криза развије у сукоб. Што је боља политичка сарадња сви ћемо се боље разумујети а са повећањем сарадње мање је вјероватно да ћемо завршити у оружаном сукобу. НАТО је првенствено политичка организација и служи као политички форум за расправу о различитим сценаријима кризе на начин да заједничким дјеловањем спрјечавамо да се догоде лоше ствари или да се барем ублаже ефекти истих.

Када говоримо о сценарију кризе Сјеверноатлански савјет ће одлучити да ли је потребна војна акција по принципу једна држава један глас и принципу консензуса; свака држава за себе одлучује да ли ће и на који начин жели допринијети операцији која укључује оружане снаге. Босна и Херцеговина је већ значајно допринијела ISAF операцији у Авганистану, као што су то урадиле и многе друге државе које нису чланице НАТО-а, али сваки допринос је јединствен а ваш национални допринос ће се заснивати на националној одлуци.

7)     Какви су односи између НАТО-а и Русије; може ли БиХ, Србија и Црна Гора да наставе да имају добре односе са Русијом и да буду дио НАТО-а у исто вријеме?

Чланство у НАТО-у није по цијену тога да се погоршају ваши односи са Русијом и другим земљама бившег Совјетског Савеза и Источне Европе. Заиста, са перспективом безбједости, стабилности и економског напретка коју нуди НАТО, ваша сарадња са Русијом може бити боља и јача јер је и у интересу Русије да све државе на Балкану имају безбједно и сигурно окружење. То је темељ за све друге активности.

У ствари, 28 чланица НАТО-а и Русија раде заједно као једнаки партнери у Савјету НАТО-Русија (NRC), који је успостављен 2002. године. То је оквир за сарадњу по питањима која се односе на безбједност и заснива се на сарадњи која датира још од 1997. године (Оснивачки акт НАТО-Русија). Нови стратешки концепт НАТО-а наводи да НАТО и Русија имају „истинско стратешко партнерство“. Прошле године НАТО и Русија су се сложили у погледу онога што зовемо „заједнички безбједносни изазови“ као што су борба против дроге, тероризма, пиратства и трговине људима поред сарадње приликом одговора на непогоде као што су поплаве, земљотреси и шумски пожари.

Такође је важно напоменути да су Русија и других 14 држава бившег Совјетског Савеза у програму НАТО-а Партнерство за мир. Већ постоји снажна политичка и војна сарадња између НАТО-а и Русије. Русија је ушла у партнерски програм НАТО-а 1994. године, дванаест година прије Босне и Херцеговине, док су Србија и Црна гора то урадиле 2006. године.

Моја држава, Норвешка, је примјер мале државе која је чланица НАТО-а од 1949. године али ми такође имамо и границу и добре односе са Русијом. Имали смо „хиљаду година мира са Русијом“. Могуће је бити члан НАТО-а и имати добре односе са Русијом.

8)    Да ли све црно-бијела слика – за или против НАТО-а; или постоји средњи пут гдје би Босна и Херцеговина могла да остане неутрална и да буде партнер НАТО-а и како би ово имало утицаја на односе према ЕУ?

Није све црно или бијело. Питање никада није било да ли је Босна и Херцеговина или Србија за или пртотив НАТО-а. Питање је прије у којој мјери ви желити партнерство са НАТО-ом? Све државе у Европи су партнери НАТО-а или чланице НАТО-а – то је концепт програма Партнерства за мир и Евроатланског савјета за сарадњу. Босна и Херцеговина је дио тога. Састанци Евроатланског савјета за сарадњу се одржавају мјесечно на нивоу амбасадора, годишње на нивоу министара иностраних послова или минстара одбране и шефова одбране а повремено се одржавају и самити.

Већина држава у Европи је одлучила да буде члан НАТО-а, неке су у процесу да постану чланице НАТО-а док су неке одлучиле да имају снажно партнерство са НАТО-ом али остану „неутралне“. Примјери за то су Финска, Шведска, Ирска, Аустрија и Швајцарска; све ове државе имају чврсту везу са НАТО-ом али су одлучиле да не буду чланице НАТО-а.

Питање са Босну и Херцеговину, а самим тим и за грађане Републике Српске, је да ли желите остати само у НАТО програму Партнерства за мир или желите ићи до краја пута и постати пуноправна чланица НАТО-а, што су сусједне Хрватска и Словенија већ урадиле. На вама је да одлучите. Тренутно се налазите у посљедњем програму прије чланства, ономе који ми зовемо „Акциони план за чланство“ али постоји услов да га активирате. Када се то догоди биће доста посла, али када испуните захтјеве за чланство у НАТО-у добићете позив да се придружите Савезу, у складу са политиком отворених врата: на вама је да ли ћете прихватити тај позив или не. Имате могућност да постанете пуноправни члан или да останете партнер.

Чланство у  Европској унији је посебан дио процеса евроатланских интеграција. Неке државе су одлучиле да буду чланице НАТО-а али не и Европске уније (као што је Норвешка), док су друге одлучиле да буду чланице ЕУ али не и НАТО-а (као што су Финска и Шведска). Друге државе су опет одлучиле да буду у обје организације (то су Уједињено Краљевство, Француска, Шпанија и већина земаља континенталне Европе). Босна и Херцеговина је суверена држава и доносиће сопствене одлуке.

9)     Како изгледа процес у коме би БиХ, Србија и Црна Гора постале чланице НАТО-а; како би се одлучивало о томе – да ли Република Српска треба да има референдум о овом питању?

Босна и Херцеговина је истакла да тежи чланству у НАТО-у. Урадила је то када је 2004. године навела своју жељу да се придружи НАТО-у, када је Предсједништво потврдило овај циљ 2005. године, када је 2005. године усвојен Закон о одбрани, када је поднијела захтјев за Акциони план за чланство у НАТО-у 2009. године и када је прихватила позив да започне са Акционим планом за чланство 2010. године. Без обзира на то, постоји услов за активирање Акционог плана за чланство а он је да се перспективна војна имовина укњижи на име државе Босне и Херцеговине и да на кориштење Министарству одбране. Овдје говоримо о војним касарнама, стрелиштима, главним штабовима, локацијама за комуникацију итд. Ваши политички лидери су одличили колико истих вам је потребно и гдје ће се они налазити на основу политичких, оперативних и финансијских критерија; нешто од тога се налази у Федерацији БиХ а нешто у Републици Српској. Ви сте одлучили колико је то локација и које су то локације; НАТО је једино забринут за књижење које мора бити на нивоу државе јер ће држава Босна и Херцеговина ући у НАТО а не Федерација БиХ или Република Српска.

Акциони план за чланство је одраз захтјева НАТО-а који се не односе искључиво на питања одбране већ на безбједност уопште, политички и демократски надзор, одговорност и транспарентност у доношењу одлука, финансијске и буџетске порцедуре, правосудни систем и још много тога. Главни штаб НАТО-а у Бриселу сваке године процјењује ваш напредак и даје вам коментаре на то. Ово је систем који се примјењује за све државе које су у посљедње вријеме ушле у НАТО.

Када достигнете тражене стандарде НАТО-а, када испуните захјеве за чланство у НАТО-у, добићете формални позив за придруживање. У том тренутку, ваша држава мора одлучити да ли жели ући у НАТО. Политичке партије које вас представљају су већ наговијестиле наклоност ка чланству али када добијете позивницу онда морате донијети коначну одлуку. Како ће ваша држава донијети ту одлуку технички зависи од вас, укључујући и то да ли ћете одабрати да имате неку врсту референдума; али држава Босна и Херцеговина је та која постаје чланица НАТО-а а не ентитет, регија, кантон или општина.

10) Када би било реално да БиХ постане чланица НАТО-а?

Тешко је дати временски оквир за ваше чланство јер то зависи од тога колико брзо ћете испуњавати стандарде и захтјеве НАТО-а. У поређењу са сусједним земљама, Словенија је испунила стандарде НАТО-а послије пет година у Акционом плану за чланство, Хрватској је било потребно 7 година а Албанији 10 година. Тешко је представити временски оквир за активности јер се то више односи на политичку вољу него на војне капацитете саме по себи али ако је прошлост индикатор мислим да је реалан временски оквир 7-10 година од активирања вашег Акционог плана за чланство укњижавањем непокретне војне имовине на име државе БиХ и давањем исте на кориштење Министарству одбране, како је НАТО навео у априлу 2010. године.

Извор: НАТО штаб Сарајево

1)     Why should Bosnia and Herzegovina consider becoming a member of NATO; what are the advantages of membership for the Serb population?

28 countries in North America and Europe have come to the conclusion that NATO is the best supra state mechanism for working together towards a more peaceful world. We all agree that we want peace, and peace requires sustainable security arrangements. NATO offers security and stability for its member countries, and history is proof of that. Security and stability is the foundation of economic progress and prosperity; indeed it is fair to say that security is the oxygen of prosperity. NATO membership does not guarantee that unemployment goes down, and it does not guarantee more jobs, industry and business, but it provides the necessary environment for economic growth and progress.

It is also worth noting that in the NATO decision making process each country has one vote. However big or small, however rich or poor, whatever the religious belief or ethnic composition, one country has one vote. This is the principle of equality. Just as importantly, at every level of NATO, whether it is the highest decision making body – the North Atlantic Council – or any of the committees in NATO, decisions are made on the principle of consensus. All countries have to agree before a decision can be taken. Thus, if you become a member of NATO you will have political representatives in the North Atlantic Council, you will influence policy making and decision making and you will have a real say in all matters that relate to NATO activities.

NATO has an open door policy, and would like to see all states of the former Yugoslavia become members of NATO one day. If this opportunity is taken, all peoples in the region, including Serbs, will get the prospect of better security, more stability, economic progress and real influence in the strongest political-military organization that we have. These are real benefits.

It is important to realize that NATO is first and foremost a political alliance. It is run by politicians, the various heads of state. NATO is not run by generals. It is a political organization with military capability. When it comes to the military aspect of the Alliance, you still decide how big or small your armed forces should be, how it should be structured and organized and what operations you would like to take part in. These are your decisions. Under the NATO umbrella, the sovereignty of the state is absolute – you are still in charge of your own national decisions. There is no contradiction between being an independent state and being a member of NATO.

Being in NATO would give BiH an equal voice around a very influential table, as well as shelter under the defence and security resources of the entire Alliance: this seems like a good deal – certainly it has been a good deal for the countries that have joined NATO since the end of the Cold War. 

2)     NATO took military action against the Serb leadership in 1995 and 1999; is it not so that NATO is anti-Serb?

NATO is the sum of individual countries, where decisions are made on the basis of one country one vote and on the principles of consensus, so to accuse NATO for being anti-Serb would be to accuse every single country in NATO of such. History demonstrates that this is not the case. Serbia was an ally of the British Empire, France etc. in WW1. In WW2 the Allies supported Tito’s largely Serb partisan movement. Yugoslavia under Tito received support from the US under the Marshall Plan, even after the Yugoslav Air Force shot down US aircraft in the late 1940s.

NATO would like to see not only Bosnia and Herzegovina become a member, but also Serbia and Montenegro. All these three countries with a sizeable Serb population are welcome to join NATO. The current Secretary General of NATO, Anders Fogh Rasmussen has made that clear on many occasions. NATO decisions are made on the basis of one country one vote, and on the principle of consensus, so with membership, Serbs would have a strong influence on policy making and decision making in NATO. If some countries in NATO were anti-Serb they would of course never propose or accept this; thus NATO’s open-door policy is proof that there is no anti-Serb bias.

NATO’s actions during the 92-95 conflict and in 1999 did not relate to the Serb people – honest and hardworking men and women. These actions were taken against certain political and military leaders who misused the concept of nationalism when they committed atrocities and violated international law and human rights. NATO made the point then and now, that the actions were against certain leaders who had to take responsibility for their actions and cease ordering military and security agencies to conduct actions against international law, including clear UN resolutions. Unfortunately by carrying out those orders, the people in the military and security agencies became legitimate legal targets.

NATO engaged to reverse the humanitarian catastrophe that was unfolding in Kosovo in 1999. The decision to intervene followed more than a year of fighting within the province and the failure of national and international efforts to resolve the conflict by diplomatic means. NATO stopped its military action as soon as its objectives were met. NATO carried out lawful military operations against regular and irregular military forces that were committing grave breaches of international law and who were under the command of leaders whom the United Nations regard as war criminals, and these have been or are being indicted for those actions in Den Haag.

NATO did everything it could to avoid civilian casualties, and deeply regrets the deaths of innocent civilians. There is no way to guarantee against human suffering when there is a military campaign, but NATO followed close rules of engagement and political constraints and restraints, according to the law of armed conflict, to minimize the death and damage.

You may ask,”why then did NATO bomb RTS?”; the answer is because RTS was being used as an arm of the Serbian government to promote and prolong the action against Kosovo and was used via the satellite service to call for direct action in NATO capitals; the latter is why RTS was also suspended from Eutelsat in 1999.)

It is important that you do not allow yourselves to become victims of certain political and military leaders who went too far in their actions. There is no such thing as a collective guilt for the Serb population. NATO distinguished between the Serb people and the leadership, as has the UN and the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia. You too should make that decision, and look to your future. The past is past: we should not forget it, but we should not let it rule us, either. 

3)     NATO has used ammunition of depleted uranium in the past; what are the repercussions of this for the civilian population living in areas that were subject to such attacks – like the town of Hadzici; is it not so that NATO is responsible for large numbers of Serbs dying from cancer and leukemia because of its use of depleted uranium?

NATO is very interested in having a discussion about depleted uranium, but those discussions must be based on science and facts rather than political rhetoric. That rhetoric is sensational and dramatic, but wrong scientifically and factually.

The fact is that depleted uranium as an element of ammunition is used against very specific targets; these are military hardened targets such as tanks, artillery and bunkers. The fact is that depleted uranium has a very low level of radioactivity; it is for example used also in commercial aircraft and medical equipment because of its rather unique density. The fact is that the use of depleted uranium munitions it is not illegal; the International Criminal Court ruled on this question back in 1996.

The potential hazard from depleted uranium to people is the immediate inhalation of microscopic airborne particles that are created when depleted uranium hits a hardened military target. If a person is very close to the target – or in it – they may inhale these radioactive aerosols. However, without sounding harsh, the reality is that the soldiers at the military target will most likely be killed in the explosion, but they are legitimate targets according to the law of armed conflict and international humanitarian law. NATO’s attacks on the military storage site in Hadizici are an example of this: several munitions with depleted uranium hit the military targets and military personnel at the target suffered fatal consequences. That is the reality of war. For practical purposes, it is unlikely that anyone other than armed combatants – who are legitimate military targets – would be close enough to inhale any aerosols.

Those aerosols are not always formed, because the ammunition does not always hit a hardened military target – for example, if the target is a tank in a field, there will be strikes on the surrounding ground, and the aerosols are not formed. When those aerosols do from, they settle in the ground or the soil, and they combine with other materials. This actually reduces the risk, because it means that they cannot be inhaled. The risk to humans from aerosols that have combined in the soil, where they could eventually be transferred through food and water, is low, because uranium is not effectively transported in the food chain.

The accusation against NATO has been that civilian people living in areas that were subject to depleted uranium ammunition have since suffered from elevated rates of cancer and leukemia because of these attacks. NATO took these accusations very seriously and provided as much data as possible to help those who were investigating this. Studies have been carried out by many independent scientific organizations around the world and the conclusion is that there is no evidence to suggest that exposure to depleted uranium weapons represents a significant health risk. Four authoritative agencies, which are not linked to NATO, have conducted scientific research and come to this conclusion: the International Atomic Energy Authority, the Royal Society, the World Health Organization and the United Nations Environment Programme. The Royal Society has stated “under all likely exposure scenarios the extra lifetime risks of fatal leukemia are predicted to be too small to be observable”; the International Energy Authority has concluded “there is no evidence that depleted uranium has been carcinogenic in humans”; and the United Nations Environment Programme, having conducted a survey in 2003 examining every location in BiH at which depleted uranium ammunition was used, concluded that the levels of containment found at these sites of strikes that used depleted uranium were low as to be no cause for alarm.

Finally, it is a fact that depleted uranium is not only used for ammunition. It is also used as an element in armour, because it is so dense and difficult to penetrate that it makes excellent protection for armoured vehicles. So, while some are accusing NATO of poisoning people with depleted uranium, some NATO countries are using depleted uranium to protect their troops!

I feel for everybody who has cancer and leukemia; those are terrible diseases, but it is not correct to blame NATO for them. Distorting the facts for political purposes is irresponsible: it serves no purpose but to scare innocent people. 

4)     What about Kosovo; what is NATO’s position on the independence of Kosovo; is it not so that NATO wants to take Kosovo away from Serbia? 

It is important to realize that NATO per se does not have an opinion on the independence of Kosovo. Every single independent state in NATO has made its own national decision on the legality of Kosovo’s declaration of independence. The International Court of Justice on 22 July 2010 stated in its Advisory Opinion on the legality of Kosovo’s unilateral declaration of independence is that this action did not violate international law, or UNSCR 1244. But that is not a NATO issue. Of the 28 countries in NATO, 24 have recognized the independence of Kosovo, arguing that its declaration was in line with international law. Four of the NATO countries, on the other hand, have not recognized the independence of Kosovo, stating that the declaration of independence is unacceptable and a violation of international law. These four countries are Slovakia, Romania, Greece and Spain.

On a separate note, there are some 5,500 troops in KFOR, the NATO-led operation in Kosovo whose objective is to maintain a safe and secure environment and freedom of movement for all citizens, irrespective of their ethnic origin, in line with UNSCR 1244. Currently KFOR consists of 22 NATO countries and 8 non-NATO countries. This operation is founded on a decision of the United Nations Security Council, and on the Military Technical Agreement (MTA) between NATO and the then Federal Republic of Yugoslavia.

Relations between Kosovo and Serbia should be normalized through constructive and sustained dialogue and compromise – the process used by both NATO and the EU to resolve difficult issues, and thus a process that we encourage others to use.

5)     Would it not be better for Bosnia and Herzegovina to de-militarize; would it not be better for Serbs if Bosnia and Herzegovina did away with its armed forces, and used the defense budget on other things?

Given Yugoslavia’s stance during the Cold War, and subsequent events, it is understandable that many people think of the armed forces only in terms of defending specific territory. However, a decade into the 21st century, the security threat is different. Collective defence, as practiced by NATO, is the best answer that has been found to date: it works, and it’s cost-effective.

NATO expects its member states to contribute to crisis management in order to ensure both regional and international peace and security. How and where you would like to contribute, however, is a national decision. NATO does not demand that you should have a certain number of troops, there is no requirement for how big or small your armed forces should be; NATO does not demand that you buy specific kinds of equipment, or even aircraft, tanks and ships. Several NATO countries are without an air force. NATO’s standards relate to the professionalism of the officers, NCOs and soldiers – education and training. NATO’s standards relate to democratic values and a civilian controlled armed force.

As well, the armed forces today face several other challenges, such as civil emergencies. In the event of disasters such as floods, forest fires, earthquakes and severe storms the military has equipment, communication and logistics that can support the civil authorizes in providing a effective large scale humanitarian response. It could be evacuation; it could be delivering food and water. This is not the major rationale for having an armed force, but support in such civil emergencies is an important contribution.

The question is not absolute. Full demilitarization is not a likely option whether you would like to join NATO or not. I believe the real question is, what is the right number of troops for your country? No other country in this region has expressed a serious interest in full demilitarization. If you were the only country in the region with no military capability, with all your neighboring countries having professional armed forces, you will be at a disadvantage and sidelined when it comes to regional security. Demilitarizing BiH would leave a serious imbalance in security and force capability. Simply put, a well trained and professional armed force is the best assurance against unexpected threats now and in the future, and moreover, if your armed forces work closely with NATO or in NATO, we will all be better prepared to tackle unexpected threats to our security.

In this context I note that leading RS interlocutors have said that the AFBiH should be a small, well-equipped force suitable for deployment on NATO-led operations overseas. They call this “demilitarization”, but the fact is if you want small, well-equipped force suitable for deployment on NATO-led operations overseas, you have to have armed forces; if you think you just need to be able to deploy 1 500 troops at a time, as has been said, that really means three times that number – the 1 500 troops overseas, the 1 500 troops that have just returned, and the 1 500 troops that are training to go overseas. That’s 4 500 troops. If you add the logistics and training organisations and so on, you start to get pretty close to 10 000 – which is what you have now. 

6)     Why does NATO want Bosnia and Herzegovina to join the Alliance; is it to get more military force to send more soldiers to Afghanistan?

The overall philosophy of NATO is that we are in a better position to achieve peaceful co-existence if we work matters of security together rather than in isolation. The military aspect is one part of NATO, but in the wider framework NATO is committed to collective self defence (Article 5), crisis management and security cooperation. Most threats today are transnational and in a globalized world we need to stand together. This is the purpose and rationale for NATO.

In specific relation to Bosnia and Herzegovina, NATO wants you to be part of the policy and decision making process, to be an integral member and to contribute expertise to the many working groups and committees within the Alliance. As well, in the regional context, it is in everybody’s interest to have peace and stability throughout the Balkans and Bosnia and Herzegovina is in the very center of that region – geographically and culturally. We need to work together on all aspects of security to prevent a crisis from developing, and if one develops we need to work together to prevent the crisis from developing into a conflict. The better the political cooperation, the better we will all understand each other, and with increased cooperation it is less likely that we will end up in an armed conflict. NATO is primarily a political organization and it is used as a political forum to disuses various crisis scenarios so that we can act together to prevent bad things from happening or at least to mitigate the effects.

When it comes to a crisis scenario the North Atlantic Council will decide if military action may be required, on the basis of one country one vote and the principle of consensus; every country decides for itself if and how it would like to contribute to a operation that involves armed forces. Bosnia and Herzegovina has already contributed significantly to the ISAF operation in Afghanistan, as have many other non-NATO members, but every contribution is unique and your national contribution will be based your national decision. 

7)     What is the relationship between NATO and Russia; can Bosnia and Herzegovina, Serbia and Montenegro continue to have good relations with Russia and be part of NATO at the same time?

Membership in NATO is not at the expense of your relationship with Russia and other countries in the former Soviet Union and Eastern Europe. Indeed, with the prospect of security, stability and economic progress that NATO offers, your cooperation with Russia may be better and stronger, because it is in Russia’s interest that all states in the Balkan region have a safe and secure environment. That is the foundation for all other activities.

In fact, the 28 NATO members and Russia work together as equal partners in the NATO-Russia Council (NRC), which was established back in 2002. It is a framework for cooperation on matters that relate to security and it is based on cooperation that goes back to 1997 (NATO-Russia Founding Act). NATO’s New Strategic Concept states that NATO and Russia have “a true strategic partnership”. Last year NATO and Russia agreed on what we call “common security challenges”, such as fighting drugs, terrorism, piracy and human trafficking, in addition to cooperating on disaster relief, such as floods, earthquakes and forest fires.

It is also relevant to note that Russia and the other 14 states of the former Soviet Union are in NATO’s Partnership for Peace Program. There is already a strong cooperation between NATO and Russia, politically and militarily. Russia joined NATO’s partnership program 1994, twelve years before Bosnia and Herzegovina, Serbia and Montenegro did the same in 2006.

My country, Norway, is an example of a small country that has been in NATO since 1949, but we also have a border with Russia and good relations with Russia. We have had “one thousand years of peace with Russia”. It is possible to be a NATO member and have good relations with Russia. 

8)     Is it black and white – for or against NATO; or is there a middle ground where Bosnia and Herzegovina can stay neutral and be a partner with NATO and how does this relate to membership in the European Union?

It is not black and white. It has never been a question of whether Bosnia and Herzegovina or Serbia is for or against NATO. The question is rather how far you want to take the partnership with NATO. All countries in Europe are partners of NATO or members of NATO – that is the concept of the Partnership for Peace Programme and the Euro Atlantic Partnership Council. Bosnia and Herzegovina is part of this. Meetings of the Euro Atlantic Partnership Council are held monthly at the level of ambassadors, annually at the level of foreign affairs or defense ministers, and chiefs of defence, as well as occasionally at summit level.

Most countries in Europe have decided to be a member of NATO, some are in the process of becoming NATO members and some have decided to have a strong partnership with NATO but remain “neutral”. Examples of the latter are Finland, Sweden, Ireland, Austria and Switzerland; all these states have a strong relationship with NATO but have decided not be become members of NATO.

The question for Bosnia and Herzegovina, and therein for the people of Republika Srpska, is whether you would like to remain in NATO’s Partnership for Peace Program only or if you would like to take it all the way and become a full-fledged member, as your neighbors Croatia and Slovenia have already done. It is up to you to decide. You are currently in the last program before membership, what we call the “Membership Action Plan”, but there is a condition before you can activate it. After that happens, there will be a lot of work to do, but when you meet NATO’s requirement for membership you will get an invitation to join the Alliance, in line with the Open Door policy: whether you accept that invitation or not is up to you. You have the option of becoming a full-fledged member with all the advantages, or you can remain a partner.

Membership in the European Union is a separate part of the Euro-Atlantic integration process. Some countries have decided to be a NATO member but not a member of the European Union (such as Norway), others have decided to be a EU member but not a NATO member (such as Finland and Sweden). Yet other countries have decided to be in both organizations (such as the United Kingdom, France, Spain and most countries on Continual Europe). Bosnia and Herzegovina is a sovereign state and it will make its own decisions. 

9)     What is the process for Bosnia and Herzegovina, Serbia and Montenegro becoming NATO members; how will it be decided – should Republika Srpska have its own referendum on this issue?

Bosnia and Herzegovina has declared that it aspires to NATO membership. It did so when it announced its desire to join NATO in 2004, when its Presidency re-affirmed this goal in 2005, when it passed its Defence Law in 2005, when it applied for NATO’s Membership Action Plan in 2009, and when it accepted the invitation to begin a Membership Action Plan in 2010. There is nevertheless a condition before you can activate the Membership Action Plan, and that is that you have to register the prospective defence property with the state of Bosnia and Herzegovina for the usage by the Ministry of Defence. We are here talking about military barracks, shooting ranges, headquarters, communication sites etc. Your political leaders have decided how many you need and where they should be, based on political, operational and financial criteria; some are located in the Federation of BiH and some in Republika Srpska. You have decided how many and which locations; NATO is only concerned with the registration which has to be on the level of the state, since it is the state of Bosnia and Herzegovina that will enter NATO, and not the Federation of BiH or Republika Srpska.

The Membership Action Plan is a reflection of NATO requirements not only on matters of defence but on security in general, political and democratic oversight, accountability and transparency in all decision making, financial and budgeting procedures, the judicial system and much more. NATO HQ in Brussels assesses your progress every year and provides feedback. This has been the system for all countries that have joined NATO lately.

When you achieve the required NATO standards, when you have met NATO requirements for membership, you will get a formal invitation to join. At that point you, your country has to decide if you would like to enter NATO. Your representative political parties have already indicated favor of membership, but when you get the invitation you have to make the final decision. How your country makes that decision technically is up to you, including whether you choose to go have some sort of referendum; but it is the state of Bosnia and Herzegovina that will join NATO, not an entity, region, canton or municipality. 

10) When would it be realistic that Bosnia and Herzegovina join NATO?

It is difficult to provide a timeframe for your membership since it depends on how fast you meet the standards and requirements of NATO. Comparing with your neighboring countries, Slovenia met NATO standards after five years in the Membership Action Plan, Croatia needed 7 years and Albania 10 years. It is difficult to present a timeline as it is more about political will than military capability per se, but if history is an indicator I think a realistic timeframe is 7-10 years from when you activate your Membership Action Plan by registering immovable defence property to the State of BiH for use by the Ministry of Defence, as stipulated by NATO in April 2010. 

Izvor: NATO HQ Sarajevo

Advertisements

Discussion

Comments are closed.

%d bloggers like this: