//
you're reading...
Stavovi - Opinions, Svi postovi - All posts

Zašto Crna Gora treba što prije u NATO

Interesi članica NATO za ovako nešto su pre svega dodatna garancija da će se region Zapadnog Balkana dodatno stabilizovati, te da u slučaju oružanih sukoba na primer u Bosni, pored Hrvatske, ima još jednu članicu koja može brzo da reaguje. Nažalost, ovakav scenario u regionu, dodatno provociran sve agresivnijim delovanjem „Putinovog orkestra“ (pojedinci, organizacije, mediji i delovi državnog aparata koji šire propagandu Putinove Rusije i osporavaju evroatlantske integracije) koji u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori, te generalno komplikovanom situacijom u Makedoniji, ne sme se ne uzeti u razmatranje.

CEAS_Roditelji_u_crnom_12

Način na koji je Rusija argumentovala aneksiju Krima, koja nema nikakve veze sa Kosovom, može se pre koristiti kao „argument“ za otcepljenje Republike Srpske, juga Srbije, Sandžaka, severa Kosova… Ovakvim gestom NATO bi, takođe, pokazao da poštuje svoje saveznike. Crna Gora, što se u Srbiji malo zna, jedna je od zemalja koja ima svoje snage u ISAF misiji u Avganistanu. Prijemom Crne Gore NATO bi pokazao i da se ne usteže od širenja, koje mu Rusija sve otvorenije spočitava. To je, naravno, „lakše“ raditi kada su u pitanju zemlje koje se granične sa Rusijom, pre svega zato što one kasne sa drugim vrstama demokratske konsolidacije potrebne za članstvo, ali ni tu argument o „pravu Rusije da se buni protiv NATO na svojim granicama“ ne stoji. Turska, Norveška i SAD imaju granice sa Rusijom. Ruske namere na Zapadnom Balkanu sve su očitije, nije u pitanju samo zaustavljanje NATO integracija već pre svega EU integracija spomenute tri zemlje. Tu su naravno i geostrateški interesi zaokruživanja severno-mediteranskog regiona u zajednicu stabilnih demokratija.

Još jedna zemlja regiona u NATO znači i još više Srba iz regiona u NATO, što bi verovatno, ako ne zamajac, onda dalo dodatne argumente vladi u Beogradu i rukovodstvu Republike Srpske (koje koči NATO integracije BiH), da još racionalnije promisle svoje bezbednosne izazove i rizike, te mogućnost da njihove zemlje na njih samostalno odgovaraju. Prijemom Crne Gore u NATO zemlje političkog Zapada bi osigurale velike političke i finansijske investicije koje su uložile u stabilizaciju i demokratsku konsolidaciju regiona, bez kojih nijedna zemlja Zapadnog Balkana ne bi postigla dosadašnji nivo napretka, i obezbedili bolje uslove za nastavak spomenutih procesa, koje sve agresivnija Putinova politika u regionu ostruira.

NATO bi brzim učlanjenjem Crne Gore u savez relativno malo rizikovao. Obaveze koje se od Crne Gore još očekuju su u proceduri. Ovo se pre svega odnosi na izmene Zakona o Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB), čiji je predlog nedavno utvrdila Vlada CG, i Dodatni dopunski protokol sporazuma između članica NATO i Partnerstva za mir (PzM). Ovaj drugi dokument je već na dnevnom redu tekuće sednice Skupštine Crne Gore. Preostale obaveze mogu se ispuniti i po prijemu Crne Gore u članstvo.

Crna Gora bi brzim ulaskom u NATO puno dobila. Ovo se pre svega odnosi na uređenje unutrašnjih okolnosti za nastavak preko potrebnih EU integracija, koje Putinov orkestar sve glasnije podriva. Iako članstvo u NATO nije uslov za članstvo u EU, očito je da članstvo u NATO donosi političku stabilnost usled reformi sistema bezbednosti bez koga u postkonfliktnim i postautoritarnim društvima, kakve su sve tri spomenute zemlje regiona, nema suštinske demokratizacije. Mehanizmi EU integracija nisu tako eksplicitni i moćni kada je u pitanju reforma sistema bezbednosti, ali jesu komplementarni sa NATO integracijama, i zajedno daju najbolje rezultate.

O ovome bi u Crnoj Gori pre svega trebalo da razmišljaju oni koji su za EU integracije Crne Gore, ali imaju ambivalentan stav o članstvu u NATO. U donošenju odluke mogu im pomoći zaključci sa serije događaja organizovanih nedavno u regionu povodom obeležavanja 65 godina od formiranja NATO i 20 godina od usvajanja NATO Politike otvorenih vrata. Predstavnici svih zemalja koje su primljene u NATO od pada Berlinskog zida naovamo su istakli da su kao posledicu članstva njihove zemlje iskusile jačanje bezbednosti, konsolidaciju institucija, ekonomski i generalni društveni razvoj.

Upravo ova bitna kategorija crnogorskog društva bi trebala dobro da prati anti NATO kampanju u Crnoj Gori koja je više antiglobalizacijska, anti 21. vek i anti premijer Đukanović pro Putin nego bilo šta drugo. Sprovode je ljudi i organizacije koji promovišu autokratiju umesto demokratije, plasiraju bez ustezanja netačnosti u javni prostor, šire strah i arbitrarno određuju ko su patriote a ko izdajnici, negiraju koncept ljudskih prava, sekularne države, odvojenih grana vlasti, nemaju ništa protiv partijske nad demokratskom kontrolom sistema bezbednosti, pričaju o nepostojećem sukobu civilizacija u Evropi, neretko ceo proces globalizacije vide kao zaveru „trulog Zapada“, što su sve karakteristike „putinizacije“ kao stila vladanja. Oni koji su protiv članstva Crne Gore u NATO zato što su protiv režima Mila Đukanovića treba da imaju u vidu da u zemljama članicama NATO retko postoje lideri koji su dve i više decenija na vlasti, ali da i te kako postoje snažnije i nezavisnije institucije države, demokratska kontrola sistema bezbednosti i slobodni mediji.

Pro-EU birači u Crnoj Gori bi se morali vrlo glasno distancirati protiv antidernizaciijskih i anti EU trendova koje sve glasnije u Crnoj Gori promovišu članovi „Putinovog orkestra“ kroz plašt anti NATO kampanje. Ako su protiv članstva CG u NATO, morali bi dati mnogo uverljivije argumente o mogućnostima Crne Gore da na globalne bezbednosne rizike i izazove poput: terorizma, organizovanog kriminala, migracija, sajber kriminala, klimatskih promena, prirodnih i industrijskih nesreća i drugog odgovori samostalno. Treba napomenuti, zato što mnogi u Crnoj Gori besumučno lažu javnost, da Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti nije ruska alternativa NATO. To je tek ideja, koja nema razrađene mehanizme, zajedničke standarde, propise, komandni lanac, sve ono što ima NATO i što ga čini jedinstvenim, a pre svega odredbu koja spominje zaštitu zajedničkih vrednosti demokratije i sloboda. Za one koji imaju dilemu, neka pogledaju kako je NATO reagovao u slučaju velikih globalnih prirodnih katastrofa poput zemljotresa u Pakistanu, cunamija u jugoistočnoj Aziji ili zemljotresa na Haitiju, a kako ODKB (nikako). Takođe, ne treba smetnuti s uma da Zajednička bezbednosna i odbrambena politika EU, umnogome komplementarna sa NATO, takođe nema zajedničku komandnu strukturu, niti kodifikaciju standarda i procedura. To ima samo NATO.

U slučaju da Crna Gora na samitu u Velsu dobije uslovni poziv, vladajuća struktura u Crnoj Gori, koja je jačanjem napora za članstvo Crne Gore u NATO i jasnim stavom da će svoju spoljnu politiku sve više usaglašavati sa partnerima iz EU i NATO učinila državnički iskorak za buduće generacije, ne bi trebalo da bude razočarana. Uslovni poziv bi verovatno došao i sa jasnijim očekivanjima o obavezama koje su još pred Crnom Gorom i sa nagoveštajima hronologije sledećih događaja. Vlast bi trebala odmah da ih uvrsti u svoje planove, nastavljajući tako da se pokazuje kao sistemski pouzdan partner političkog Zapada.

Autorka je direktorka Centra za evroatlantske studije

http://ceas-serbia.org/root/index.php/sr/prenosimo/2632-zasto-crna-gora-treba-sto-pre-u-nato

Advertisements

Discussion

Comments are closed.

%d bloggers like this: