//
Opšte informacije
ШТА ЈЕ НАТО?

Сјеверноатлантска алијанса (NATO – North Atlantic Treaty Organization) представља савез 28 земаља из Сјеверне Америке и Европе посвећен испуњавању циљева Сјеверноатлантског уговора, потписаног 4. априла 1949. године у Вашингтону.

У складу са Уговором, основни циљ НАТО-а је да чува и осигурава безбједност земаља чланица, било политичким или војним средствима, и да омогући заштиту заједничких основних вриједности: демократије, људских слобода, солидарности, благостања, мира и стабилности и владавине права.

Земља постаје чланица НАТО-а након једногласног позива од стране савезника и полагања инструмената о приступању Влади САД која је депозитар Уговора.

Све одлуке НАТО-а се доносе заједнички, на бази консензуса свих 28 земаља чланица које задржавају своју пуну сувереност.

СИМБОЛИ НАТО-А

Grb NATO-a 

Тачно поријекло грба НАТО-а је нејасно, иако се зна да је основни дизајн осмислио члан Међународног секретаријата. Користи се у плавој или црној боји на свијетлим подлогама, а ако се користи у боји свјетлијој од подлоге, дизајн се прилагођава застави НАТО-а.

Zastava NATO-a

Сјеверноатлантски савјет (NAC – North-Atlantic Council) је 14. октобра 1953. одобрио заставу НАТО-а чији се дизајн састоји од бијело-плавог компаса на тамно плавој подлози.

НАТО ИСТОРИЈАТ

(Погледати интерактивну страницу о НАТО-историји на енглеском језику)

Током и непосредно након завршетка Другог свјетског рата, односи међу силама побједницама заснивали су се на договорима постигнутим у Јалти, Техерану и Потсдаму. Међутим, ти односи су убрзо постали оптерећени међусобним неповјерењем.

Између држава Западне Европе и САД и држава Источне Европе и СССР, према ријечима Винстона Черчила, изреченим у Фултону (САД) 1946. године, подигнута је „гвоздена завјеса од Балтичког до Јадранског мора”. Хладни рат међу дојучерашњим савезницима све више је добијао на замаху, праћен трком у наоружавању.

Први наговјештај идеја на којима ће се, нешто касније, темељити НАТО, може се наћи у Атлантској повељи, којом су Френклин Рузвелт, предсједник САД, и Винстон Черчил, предсједник британске владе, 14. августа 1941. објавили заједничка начела дјеловања двије државе у уређењу свијета, након завршетка Другог свјетског рата.

Оснивању НАТО-а претходило је и усвајање Повеље УН, Споразума о економској, социјалној и културној сарадњи и колективној самоодбрани (Бриселски споразум) и Ванденбергове резолуције.

Повеља УН, усвојена 26. јуна 1945. године, признаје урођено право на индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада (члан 51.).

Француска, Велика Британија, Белгија, Холандија и Луксембург закључиле су 17. марта 1948. године Бриселски споразум, који је на временски период од педесет година требало да осигура колективну одбрану држава чланица и којим су се обавезале на међусобну сарадњу на плану политичких, економских и војних активности.

На темељу измијењеног Бриселског споразума, којем су приступиле Савезна Република Њемачка и Италија 1954. године, створена је Западноевропска унија (WEU).

Имајући у виду да одржавање мира и обезбијеђење заштите људских права и основних слобода захтијева међународну сарадњу кроз успјешније коришћење механизама УН, Сенат САД је, 11. јуна 1948. године, усвојио Резолуцију број 239, познатију као Ванденбергова резолуција, названу по сенатору Артуру Ванденбергу, који ју је предложио. Ова декларација наглашавала је америчко учешће у регионалним безбједносним институцијама треба бити првенствено усмјерено на пружање помоћи у самоодбрани земаља чија је безбједност угрожена.

Један од битних елемената настанка НАТО-а је и Маршалов план. Маршалов план, службено назван План Европске обнове, је био службени план САД-а о обнови послијератне Европе и сузбијању утицаја комунизма након Другог свјетског рата. Задатак израде плана добио је Џорџ Маршал. Маршалов план био је пресудни фактор послијератне економске обнове Западне Европе.

Идејни творац НАТО-а биле су европске земље, прије свега Велика Британија и Француска, али од самог почетка предвиђена је велика и значајна улога САД-а у систему колективне одбране и сузбијању комунизма.

СЈЕВЕРНО – АТЛАНТСКИ СПОРАЗУМ 1949.

НАТО је настао на основу Сјеверно-атлантског уговора, потписаног 4. априла 1949. године у Вашингтону. Тим уговором НАТО је промовисан као организација са циљем да чува и осигурава безбједност земаља чланица, било политичким или војним средствима и да омогућава заштиту заједничких основних вриједности: демократије, људских слобода, солидарности, благостања, мира и стабилности и владавине права. Тим уговором је прописано да ће НАТО, односно све његове чланице, бранити било коју своју чланицу уколико буде нападнута.

Потписивањем Вашингтонског уговора, оснивачке повеље НАТО-а, свака држава чланица се обавезала у односу на друге чланице, да ће поштовати овај принцип, дијелећи ризике и одговорност, као и погодности које пружа колективна одбрана.

Савез је у територијалном погледу био организован у:

  • %Заповједништво за Европу (Supreme Headquarters Allied Powers in Europe-SHAPE)
  • %Заповједништво за Атлантски океан (Supreme Command Atlantic-SACLANT)
  • %Заповједништво за канал Ла Манш

1950. генерал Двајт Ајзенхауер је именован за врховног команданта НАТО снага.

 БИПОЛАРИЗАМ

У току периода биполаризма, НАТО-у су се прикључиле Грчка, Турска, Шпанија и СР Њемачка.

Грчка и Турска, тзв. јужно крило НАТО-а, су одувијек биле значајне када је у питању америчка геостратешка политика. Наиме, ове двије земље требале су послужити као мост за продор америчке политике у правцу Блиског истока и Азије, али и као штит од совјетске границе. Грчка је била погодна за контролу ситуације на Балкану, док је Турска требало да задржи дио совјетских оружаних снага на својим границама. Формалне уговоре о чланству потписале су 1952. године.

Грчка, Турска и ФНР Југославија потписале су 1953. године, у Анкари, Уговор о пријатељству и сарадњи којим се предвиђа сарадња на пољу економије, технике и културе. Осим тога, предвиђено је да се сви спорови рјешавају мирним путем, као и то да ниједна од три земље неће улазити у спорове и акције усмјерене против неке од држава потписница Анкарског уговора. 1954. године ове три земље потписале су Уговор о савезу, политичкој сарадњи и узајамној помоћи – Балкански савез.

Шпанија је приступила НАТО-у 1986. године, након смрти Франциска Франка чији режим је био против чланства у овој организацији. САД, видјевши да је Шпанија заинтересована за чланство у ЕУ, представља чланство у НАТО-у као нужан корак који ће олакшати и убрзати приступање Европској унији. Шпанија 1986. приступа НАТО-у, али се у војну структуру укључује тек 1997. године.

Тзв. њемачко питање изазивало је највише несугласица између европских земаља и САД-а с обзиром на то да су се САД залагале за ремилитаризацију Њемачке, што би у великој мјери умањило трошкове САД-а када је европска одбрана у питању, чему су се европске земље снажно противиле.

Финални исход везан за ово питање огледа се у потписивању Паришког споразума 1954. године који је означио укидање окупационог режим у Њемачкој, позивање Италије и Њемачке да се укључе у Западноевропску унију, примање СР Њемачке у НАТО и формирање јединственог одбрамбеног система у Западној Европи.

ФРАНЦУСКА И НАТО

Шарл де Гол, француски предсједник који је желио обновити некадашњу моћ Француске и којем је сметала доминација осовине Вашингтон – Лондон и њихов међусобни однос, желио је другачију и снажнију улогу Француске у НАТО савезу. Осим тога, у том периоду тензије су расле и због чињенице да је, због америчког притиска, Француска 1956. била присиљена да се повуче са Суецког канала, заједно с Великом Британијом и Израелом.

С обзиром на то да је Француска након ИИ свјетског рата биљежила незапамћене стопе економског развоја и да је поткрај педесетих била близу развоја властитог нуклеарног оружја, то је Паризу омогућило да почне размишљати о заокрету у спољној политици.

1958. године де Гол је послао меморандум америчком предсједнику Азенхауеру и британском премијеру Макмилану и затражио стварање трипартитног тијела у Савезу, у којем би Француска имала једнак политички утицај као САД и Велика Британија и у којем би један од начина за постизање баланса унутар заповиједања Савезом било право узајамног вета. Осим тога, де Гол је тражио и проширење утицаја НАТО савеза и на подручја у којима је Француска имала стратешки интерес, прије свега у Алжиру, али његови планови нису се подударали с концептом англоамеричке доминације НАТО савезом и, стога, добио је негативан одговор. Након тога, де Гол је одлучио повести Француску смјером независне одбрамбене политике.

Први важан потез у осамостаљивању Француске учињен је 1959. повлачењем француске медитеранске флоте из НАТО савеза, а онда и забраном стационирања страног нуклеарног оружја на француском тлу. У међувремену, 1960. године, је Француска успјешно тестирала нуклеарне бомбе, чиме је Париз преузео одговорност за одбрану од совјетског напада. Годину дана касније лансиран је и француски сателит и тако је Француска постала трећа земља на свијету с властитим сателитом у орбити. Де Гол је 1964. прекинуо дипломатске везе Француске с Тајваном и успоставио их с Народном Републиком Кином, а онда и искористио доминацију у тадашњој Европској економској заједници и 1963. Француска је уложила вето на улазак Велике Британије у ЕЕЗ.

Године 1966. повучене су копнене и ваздушне снаге те су тако француске оружане снаге у цијелости напустиле војне формације НАТО савеза. 1966. Француска се повукла из Војног комитета, али је остала присутна у политичком Савјету НАТО савеза. Посљедњи симболични чин француског разилажења са Сјеверноатлантским војним савезом догодио се 1967. пресељењем врховног заповједништва савезничких снага у Европи из дотадашњег паришког сједишта у белгијски главни град Брисел, гдје се и данас налази, док је одбрамбена академија пребачена из Париза у Рим. Заповједништво америчке војске за Европу (EUCOM) пребачено је из Француске у Њемачку.

Након де Головог одласка с политичке сцене, Француска је ублажила свој став према НАТО савезу и 1993. поново се вратила у војно заповједништво НАТО савеза.

НАТО НАКОН ХЛАДНОГ РАТА

Завршетак Хладног рата, распуштање Варшавског пакта и распад Совјетског савеза, отклонио је суштинску војну пријетњу Западној Европи. Многи су повјеровали да ће нестанком традиционалних противника престати и потреба за постојањем НАТО. Избијањем низа регионалних сукоба у Европи, подстакнутих етничким или вјерским разлозима, постало је јасно да обавеза колективне одбране и сарадње, постигнуте у Алијанси, и надаље представља најбољу гаранцију за властиту безбједност. Иако је могућност оружане агресије на било коју од држава чланица готово занемарљива, нови облици политичке и војне сарадње појавили су се као одговор на нове изазове. На тај начин, НАТО се преображавао од чврсто повезаног савеза одговорног за колективну одбрану, у организацију колективне безбједности.

Данашњи НАТО почео је своје обликовање 1991. Стратешки концепт усвојен од стране челника држава и влада чланица НАТО-а у новембру 1991. у Риму, у грубим цртама описује приступ очувању сигурности утемељен на дијалогу, сарадњи и одржавању заједничке одбрамбене моћи.

Тај концепт је успио ујединити политичке и војне челнике НАТО-ове сигурносне иницијативе у јединствену цјелину, укључујући ту и сарадњу с новим партнерима у средњој и источној Европи као саставни дио савезничке стратегије.

На састанку у Риму, донесена је и Декларација о миру и сарадњи, која је одредила будуће задатке и иницијативе НАТО-а с обзиром на цјелокупни институционални оквир будуће европске сигурности и ширу сарадњу и партнерство са земљама средње и источне Европе.

С тим циљем основано је и Сјеверно-атлантско вијеће за сарадњу (NACC) како би надзирало развој тог партнерства.

У институционалом погледу први важан догађај била је оснивачка сједница Сјеверно-атлантског вијећа за сарадњу 20. децембра 1991., на којој су учествовали министри спољних послова или представници држава чланица НАТО-а, као и три балтичке земље и шест земаља средње и источне Европе.

1997. је NACC замијењен Евро-атлантским партнерским вијећем (ЕАПЦ). Дјеловање EAPC-а у складу је са два важна начела:

  • 1. начело даје једнаке могућности за политичко савјетовање и практичну сарадњу свим земљама чланицама НАТО-а и свим земљама партнерима;
  • 2. начело представља механизме самоопредјељења који омогућавају земљама партнерима да саме одлуче о нивоу и подручју сарадње са Савезом. С времена на вријеме, у кључним тренуцима НАТО-ове историје, сазивају се састанци на врху у којима учествују челници држава и влада чланица Савеза.

Састанак одржан у Мадриду, у јуну 1997., био је нека врста прекретнице која је обиљежила завршетак великих НАТО-ових иницијатива и резултат је био почетак преговора о приступању нових држава чланица и прихватање политике “отворених врата”, проширивања Партнерства за мир и успостављање новог форума за побољшање сарадње у EAPC-а, окретање нове странице у односима с Русијом, шире партнерство с Украјином, јачање дијалога с медитеранским земљама, напредак с обзиром на Европски сигурносни и одбрамбени идентитет унутар НАТО-а као и радикалне промјене у командној структури Савеза.

ПРОШИРЕЊЕ НАТО-А

Правна основа за проширење чланства НАТО налази се у члану 10. Сјеверноатлантског уговора, који гласи: „Стране (чланице) могу, једногласном одлуком, позвати било коју другу европску државу у стању да помогне остварењу начела Уговора и да допринесе безбједности сјеверноатлантског подручја приступањем овом уговору.” У њему се јасно истичу ограничења за приступање, а то су да: -само европске државе могу да се разматрају за чланство у Алијанси, -све државе чланице морају једногласно да донесу одлуку о пријему нове државе у чланство.

Студија о проширењу НАТО

Темељна начела нове НАТО политике проширења усвојена су током 1995. године, у документу под називом Студија о проширењу НАТО. У њој се наводи да проширење НАТО представља даљи корак према његовом основном циљу – јачању безбједности и унапређењу стабилности у евроатлантском подручју. Надаље, у Студији се предвиђа да ће проширење НАТО допринијети:

  • јачању демократских реформи,
  • унапређењу свеобухватне сарадње међу државама,
  • транспарентности у планирању одбране,
  • јачању способности НАТО да допринесе европској и међународној безбједности,
  • јачању и проширењу евроатлантског партнерства.

Поред тога, у Студији се потврђује да ће будуће ширење чланства бити утемељено на члану 10. Сјеверноатлантског уговора. При том, најважнији услов за одлуку о позиву једне државе у чланство је способност да стварно испуњава уговорне обавезе, односно начела, политике и процесе којих се придржавају чланице НАТО.

Потписивањем протокола о приступању Алијанси, од стране министара иностраних послова Пољске, Чешке и Мађарске, децембра 1997. године, НАТО је, први пут у своје чланство примила државе које, у претходних пола вијека, нијесу биле дио истог идеолошког и културног окружења у односу на њене дотадашње чланице. Након ратификације у свих тадашњих 16 држава НАТО, ове три државе постале су чланице Алијансе у марту 1999. године.

ШТА ЈЕ ТО НАТО: Интерактивна мултимедијална презентација

ScreenHunter_42 Mar. 21 12.22

Информишите се о НАТО-у, његовим чланицама, мисији и трансформацији на једноставан и забаван начин, путем мултумедијалне интерактивне платформе “Шта је то НАТО?”

“Kratka istorija NATO-a”

ScreenHunter_58 Apr. 01 16.34

Brošura koja opisuje istorijski razvoj Saveza od 1945. godine do danas.

Sjevernoatlantski ugovor

Washington DC, 4. travnja 1949.
Potpisnice ovog sporazuma ponovno potvrđuju svoje uvjerenje u namjere i načela Povelje Ujedinjenih naroda i svoju želju da žive u miru sa svim ljudima i svim vladama.

One su odlučne čuvati slobodu, zajedničko nasljedstvo i civilizaciju svojih naroda, zasnovanih na načelima demokracije, individualnih sloboda i prava.

One žele poticati stabilnost i boljitak na sjevernoatlantskom području.

One su odlučne ujediniti svoje napore za zajedničku obranu i održavanje mira i sigurnosti.
Stoga se one slažu s ovim sjevernoatlantskim sporazumom. Nastavak….

Opće o NATO

nato.jpg

Osnovni cilj Sjevernoatlantske alijanse je da pruži zaštitu slobodi i sigurnosti svih njenih članica u Evropi i Sjevernoj Americi u skladu sa principima Povelje Ujedinjenih naroda. Da bi ovo ostvarila, Alijansa razvija i koristi kako politički uticaj tako i svoje vojne sposobnosti, u zavisnosti od prirode prijetnji po sigurnost s kojim se suočavaju države članice Saveza. Kako se mijenjalo strateško okruženje, tako se mijenjao i način na koji Alijansa odgovara na ove izazove po sigurnost. Ona nastavlja da čuva stabilnost diljem euro-atlantske regije i dalje se razvija kako bi spremno dočekala nove prijetnje, kao što su terorizam i drugi izazovi po sigurnost, koji su daleko van ustaljenog kruga njene odgovornosti. Nastavak…. 

NATO ON DUTY – Interaktivna mapa o NATO članicama, partnerima i operacijama

ScreenHunter_129 Apr. 14 15.24

 

Advertisements

Comments are closed.

%d bloggers like this: